Kada govorimo o političkoj pismenosti, njenoj važnosti i sve to stavimo u kontekst Srbije – posebno ove trenutne – dobijamo jednu izuzetno čvrstu konstrukciju na kojoj tek treba da se gradi moderna država. Lično smatram da, na globalnom nivou, mladi treba da budu upoznati kako s političkim, tako i s pravnim sistemom, ali takvo mišljenje zastupljeno je već generacijama. Nije slučajno što je nastanak termina idiot (idiotes) vezan za naziv apolitičnog pojedinca u antičkoj Grčkoj, te što je učenje prava u drevnoj Rimskoj imperiji bilo obavezno još od najranijeg doba. Nepoznavanje prava škodi (ignorantia iuris nocet) stara je latinska izreka koja bi morala da se shvati veoma ozbiljno.
Situacija u Srbiji, doduše, jeste vrlo specifična; demokratske promene nastale posle 5. oktobra 2000. godine duboko su uzdrmale tadašnje opšteprihvaćene stavove, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da je tada prenos informacija bio znatno komplikovaniji (a uistinu i teži). Takvo uverenje potkrepljuje i globalni trend, koji obuhvata – na sreću – i Srbiju, što potvrđuje podatak da danas Srbija ima procentualno znatno više visokoobrazovanog, a posebno informisanog stanovništva. Tako, na primer, podatak iz 2000. godine pokazuje da je tada čak 67% ljudi mislilo da je demokratija „suvišna“. Na današnjim dešavanjima, pošteno govoreći, ipak svedočimo jednom sazrevanju – mada svakako, govorimo o još uvek mladoj demokratiji… barem na papiru.
Važnost političke pismenosti, premda univerzalna i svuda neophodna, u Srbiji danas oslikava najznačajnije pejzaže modernog društva, te kao takva ima potencijal da postane skica razvoja – kako same Srbije, tako i celog regiona. Aktuelna dešavanja su – u najmanju ruku – neočekivana i iznenađujuća, ako uzmemo u obzir kako se politika u ovoj zemlji ogleda kroz medije, društvenu prizmu i posebno – obrazovanje. Naime, u školskom sistemu, pored, naravno, istorije (kao učiteljice života), te minimalno geografije i, recimo, časova srpskog jezika, izdvajaju se dva potpuno marginalizovana školska predmeta. Prvi je građansko vaspitanje – u suštini neobavezan predmet (alternativa veronauci), koji postoji tokom celog osnovnog i srednjeg obrazovanja. Drugi je tzv. Ustav i prava građana, koji je obavezan, doduše, samo na društvenom smeru (ja sam ga, recimo, lično imao). Položaj ovih predmeta je, u najmanju ruku, neprihvatljiv – ako želimo da vidimo razvoj političke svesti mladih.
Iskreno govoreći, kada biste me pitali šta se uči na predmetu građanskog vaspitanja, odgovorio bih – nemam pojma. U većini slučajeva, taj predmet se (barem u mom slučaju) nije ni održavao u osnovnoj školi, a u srednjoj je više bio kao neka – kafa pauza. Tragično, zaista. Situacija s „Ustavom“ je ipak nešto drugačija… Obavezan predmet (opet, ne za sve, već samo za taj smer) u mojoj gimnaziji imao je, recimo, značaj građanskog – dakle, nikakav. Mislim da bi, kada bi celo moje odeljenje uspelo da izgovori „Ustav je najviši pravni akt jedne države“, te časove mogli smatrati uspešnim. Jer, zaista – u pitanju je bila potpuna marginalizacija, kao da je sama država pokušavala da nas svesno ostavi politički nepismene. Jer – kome trebaju pojedinci koji zapravo poznaju sistem u kojem žive?
U takvom mraku, dodatno su šokantna aktuelna dešavanja. Prosečan čovek, ali i verzirani politikolog, postavlja pitanje – kako je moguće da jedna tako neopismenjiva generacija izazove tektonske promene, ne samo u Srbiji, već i ozbiljno uzdrma tlo čitavog starog kontinenta? Odgovora na to, rekao bih, ima više. Pored opšte apatije i apolitičnosti društva, u kojem je svako bavljenje politikom najmanje ocrnjeno – rodila se jedna, ispostaviće se, izuzetno osvešćena generacija. Možda se to može pripisati nepoznavanju prethodnog, komunističkog, a potom i u praksi diktatorskog režima, te činjenici da ove generacije na Balkanu uopšte – možda nisu navikle na klasične „vođe“ i idolopoklonstvo. Možda tome doprinosi i „globalizacija“, kao i činjenica da ovdašnji mladi zaista pomno prate šta se dešava u svetu, te informacije crpe iz globalnijih, opšteprihvaćenih medija i društvenih mreža.
Neka istraživanja pokazuju da tek svaki peti mladi čovek u Srbiji gleda tradicionalnu televiziju… Možda onda i ne čudi natpis sa jednog ovdašnjeg protesta, gde pored nacrtanog televizora stoji – „Ne lažite mi babu“. O sudbini još arhaičnijih, štampanih medija – ne treba trošiti reči. Ipak, nijedan od navedenih podataka ne može nam sa sigurnošću reći – šta je mlade u Srbiji navelo na tako veliko političko organizovanje koje bi postidelo i najpriznatije organizatore velikih skupova.
Uputstva, smernice i pokazatelji razvoja političke svesti u Srbiji, u određenoj meri, zaista jesu neophodni – ali rekao bih, manje nego u većini svetskih društava. Indikatora za to u poslednjih šest meseci zaista ima – i previše. Počevši od tzv. „plenumskog organizovanja“, kojem može da pristupi apsolutno svaki student u Srbiji, gde svako može da iznese svoj stav, ali i da bude opozvan od većine usled, recimo, nedoličnog ponašanja i kršenja pravilnika – zaista jeste ono što se podrazumeva pod pojmom „direktna demokratija“. Svaki protest, marš ili bojkot je planski dobro razvijen i ostvaren – rekao bih, više čistom voljom učesnika nego konkretnim političkim obrazovanjem koje je, kao što sam već napomenuo, izostalo.
Ipak, skrenuo bih pažnju i na još jedan dodatni problem, duboko ukorenjen u kontekstu aktuelnih dešavanja – starije generacije. Ne govorim o penzionerima koji su podlegli uticaju propagande, već o onima koji načelno podržavaju proteste, ali nekako očekuju da studenti reše sve probleme. Tako ne može. Mladost Srbije je dala pravac, ali korenite promene moraju da dođu od sadašnjih „nosećih“ generacija, jer ipak, po Ustavu i brojnim zakonima, mladi do određene dobi (npr. prag je često 35+ godina) ne mogu da obavljaju najvažnije državne funkcije. Mladi to, verujte, znaju – ili su saznali – jer je situacija toliko sveobuhvatna da su čak i oni koji su sebe smatrali apolitičnim sada uključeni. U potpunoj iskrenosti mogu reći – danas je političko angažovanje postalo „trend“. To svakako nije idealno, ali jeste uključilo srpsku mladost više nego bilo koji događaj koji ja pamtim.
Na kraju, želeo bih da istaknem važnost – istrajnosti. Protesti i dešavanja u raznim gradovima Srbije traju već mesecima. Možda deluje da blede – ali traju. Hrabrost još uvek spava po hodnicima fakulteta, od svog novca kupuje opremu za razvoj „okupiranih“ kulturnih prostora i svakodnevno – trpi: batine, uvrede i pretnje. Studenti Srbije, to sa ponosom mogu reći, zaista jesu pokazali – i sebi i svima – da mladost ove zemlje nije apolitična, nije nezainteresovana i, što je najvažnije, ne odustaje. Do ispunjenja zahteva!
Darko Mandić
