NEDIM SEJDINOVIĆ: Fašizam svuda oko nas, ključno je pitanje – šta je antifašizam danas?

“Nije bilo velikog rata koji ovde nije imao svoje najdramatičnije oblike”

Iako su mnogi skečevi iz Top liste nadrealista postali naša stvarnost, nemojmo se zavaravati da će ovde biti mirno ako u drugim delovima Evrope postane „vruće“. Nemojmo se nadati da će, kao u nadrealistima, na Baščaršiju pristići izbeglice iz Švedske. Nije bilo velikog rata koji ovde nije imao svoje najdramatičnije oblike.

Odavno sam već zapazio lajtmotiv desetina regionalnih konferencija o ljudskim pravima i medijskim slobodama na kojima učestvujem proteklih dvadesetak godina. Nevladini aktivisti i medijski ljudi iz zemalja bivše Jugoslavije zdušno se trude da dokažu da je upravo u njihovoj državi i njihovom okruženju – stanje najgore! I navode primere za to. I često smo na tim skupovima – iskreno govoreći – više uzbuđeni nego uzbudljivi. U tome ima dosta toga razumljivog, ljudskog, jer svakom je svoja muka najveća, i retko ko ima lošu nameru. Međutim, ne treba zanemariti ni tu žudnju za ekskluzivitetom, za intenziviranjem “crnila” kako bi se naši napori na tamnijoj pozadini više i bolje videli! I to je nekako ljudski.

Žudnja za ekskluzivitetom čest je uzrok i one naše već “iznošene” priče o tome kako subalkanski narodi nekakav planetarni “izrod”. Kako nigde nema ovakvog ljudskog ološa. I kako su degenerativni društveni i politički procesi – nekakva endemska vrsta koja uspeva samo u balkanskim zemljama. Takva slika Balkana je delimično uvezena, jer vekovima su ovi prostori služili ostatku Evrope – kao dokaz njihove kulturne superiornosti. I u tom smislu granice Balkana su promenljive, pa će recimo stanovnici Hamburga reći da za njih Balkan počinje već od Elbe. A jedan francuski putopisac iz osamnaestog veka će utvrditi kako na Balkanu žene imaju tako velike sise da ih prebacuju preko ramena.

Ta naša žudnja sa ekskluzivitetom opozit je onoj takođe izanđaloj priči koja se pripoveda po svadbama, sahranama i godišnjicama mature kada se ljudi različitih nacija, koji su devedesetih boravili u suprotstavljenim rovovima – imaju prilike susresti i progovoriti koju. Posle par piva ili špricera, kada se dotaknu političkih tema, pronašli su univerzalan način kako preduprediti svađu i unaprediti poznanstvo ili prijateljstvo: za sve naše nesreće treba okriviti zapad i/li velike sile. Mi smo, naime, dobri i visokomoralni, i lepo smo živeli, bili primer za ceo svet, a onda su došli stranci i zavadili nas. U tim razgovorima “naš čovek” pokazuje izvrsno poznavanje spoljnopolitičkih prilika iako redovno prebacuje kanal kada u vestima krenu međunarodne teme, iako samo krajičkom oka isprati naslove i podnaslove u rubrikama “svet” u našim novinama, rubrikama koje su i inače dobro sakrivene, u nekom zapećku, kao da eto moraju da postoje iako niko ne zna čemu zapravo služe.

I prva i druga priča počiva na nekoj vrsti naivnog optimizma i svojevrsnog autizma. Krenimo od druge. Ona ne samo da podrazumeva da smo mi eto dobri ljudi i domaćini koji vole više dati nego uzeti, već pretpostavlja i da postoji nekakav jasan poredak, rigidna pravila po kojima svet funkcioniše. Da postoji negde neka centrala odakle se upravlja planetom. U pitanju je, reklo bi se, čak radikalan optimizam: svet je pod čvrstom kontrolom. Plašim se međutim da baš nije tako, da je prilično haotičan, a da smo mi kao ljudski rod izgubili kontrolu nad volanom, a kočnice su kanda odavno otkazale. Ovi koji smatraju da smo mi “najgori od sve dece” još su očigledniji optimisti koji će se neprestano pozivati na razvijen, superfunkcionalan, besprekoran, vrli svet kao suprotnost balkanskim gudurama, i sa putovanja po zapadu donositi samo dobre vesti. I u tome, cenim, ima dosta toga ljudskog, i to ljudskog očaja zbog ovoga u čemu živimo toliko dugo a bespomoćni smo da to promenimo. Ali ako stvari bolje pogledamo, ipak je Balkan deo Evrope.

Najslabija tačka Evrope

U svojim dnevnicima vojvođanski književnik Laslo Vegel će se oštro protiviti tezi da se bivša Jugoslavija raspala, u krvi, zbog toga što ovde žive bešćutna, divlja balkanska plemena. On će ustvrditi da je zapravo Balkan, zbog svoje kompleksnosti, multinacionalnosti, multikonfesionalnosti – zbog toga što se nalazi na mestu sudara različitih kultura i interesa – samo najslabija tačka Evrope koja je prva “pukla”. I da procese koji se ovde dešavaju treba posmatrati u širem kontekstu. Nije dakle virus sa Balkana razboleo ostatak Evrope, kako će reći neki, nego su samo drugi delovi kontinenta manje ili više bili otporni na njega, bar neko vreme.

Važno je ovde napraviti takoreći digresiju: lako je naime upasti u zamku i u potpunosti poistovećivati procese koji se dešavaju u zemljama razvijenog sveta i u onim tranzicionim državama sa ove strane “gvozdene zavese”. Omiljena je to teza portparola ovdašnjih vlasti, pogotovo srpskih, po kojima kod nas stvari možda nisu dobre, ali nigde puno bolje i ne funkcionišu. To jednostavno nije tačno. Razlike ipak postoje u institucionalnom poretku i političkoj kulturi, i to značajne. A da ne govorimo o razlici usled činjenice da se ovde nedavno desio strašni rat i genocid, a da su počinioci zločina uglavnom slobodni i “ugledni” građani, a neki i deo vlasti.

Iz institucionalnih i razloga (političke) kulture – u zapadnoevropskim zemljama bila bi nezamisliva pojava nečega kao što je, recimo, Vojislav Šešelj. Nemoguće, između ostalog i zbog toga što ovo “čudovište” nije samo izdanak politike nacionalizma već “vrhunsko dostignuće” nakaradne i ovde dominantne novokomponovane kulture, u kojoj je sve licemerno, veštačko i napućeno silikonom, ali ništa manje ubojito zbog toga. Nemoguće bi bilo da on, kao osuđeni ratni zločinac, u mestu gde je zločin izvršio – u Sremu i sremskom selu Hrtkovci – kupi kuću na koju stavi neonski natpis “Kuća Vojislava Šešelja”, prkoseći tako svojim žrtvama, “domaćim izdajnicima” i međunarodnoj zajednici. Nemoguće bi bilo i da on, uz prećutnu podršku vlasti, organizuje kongres svoje stranke u istom tom mestu, dakle na mestu zločina, gde po ko zna koji put biva izabran za predsednika stranke. Ali je zato moguće fenomen Šešelja uporediti sa onima koji u crnim ustaškim uniformama odaju počast žrtvama Blajburga, a daleko od Blajburga nisu ni oni koji ovih dana organizatorima sarajevskog prajda prete da će ih iz verskih, nacionalnih i porodičnih razloga – “izbosti noževima”… Primera “šešeljizama” na ovim prostorima toliko je mnogo da bismo ih mogli ređati u beskraj, a predani antifašista bi svakog dana imao posla preko glave u borbi protiv njih. U Srbiji, kojom vladaju prerušeni radikali, morao bi raditi u tri smene.

Ali ono što je bilo nezamislivo pre samo desetak godina, sada je na žalost postala stvarnost. Ni u snovima tada ne bih zamislio da ću izgovoriti ovo: ako izuzmemo spomenute institucionalne i estetske stvari, od Šešelja i nisu baš tako daleko pobegle mnoge pojave i događaji u Evropi i svetu danas. Sličan ideološki predznak imaju, recimo, antiislamistički protesti nemačke Pegide na kojima učestvuju i neonacisti sa istetoviranim “jedinicama” i “osmicama”, i modulacijama kukastog krsta. Sličnu retoriku, kao naši ekstremisti, imaju i članovi Alijanse za Nemačku, pronacističke i antimigracione stranke koja se u Nemačkoj nalazi u konstantnom usponu proteklih godina. Prisetimo se i Nejdžela Feridža, bivšeg predsednika Britanske stranke za nezavisnost (UKIP), koja je tokom kampanje za Bregzit, ovenčane uspehom, vodila užasnu, ksenofobnu i profašističku kampanju uz seriju bilborda – među kojima i onaj falsifikat sa slikom izbeglica iz Drugog svetskog rata – sa porukom građanima Britanije da dolaze “horde stranaca” koji će “uzeti njihov posao”. Faradž je sada inače lider prilično popularne Bregzit partije. Donald Tramp je došao na vlast uz pomoć tabloidnih priča o zaveri muslimana, bandama kidnapera, izbeglicama i slično. I on gradi zid na granici sa Meksikom, po ugledu na premijera evropske zemlje Mađarske Viktora Orbana, koji je bodljikavom žicom opasao jug svoje zemlje u kojoj se inače redovno održavaju kampovi i susreti nepatvorenih neonacista.

Možemo i ovde ređati bezbroj primera, ali i ukazati na razlike između zemalja razvijene demokratije i onih istočnoevropskih. U zemljama sa dugom demokratskom tradicijom još uvek postoji snažan otpor ekstremnoj desnici i fašističkim snagama, i on se nalazi u pomenutim institucijama, tradiciji političke kulture, u javnosti, u medijima, među intelektualcima, kao i u levičarskim grupama. Tako će recimo u Austriji, kojom je do pre nekoliko dana vladala koalicija desnice i ekstremne desnice, ipak biti zabranjeno korišćenje ustaških simbola, koji su svrstani među druga zabranjena obeležja kakvi su recimo simboli ISIL-a, Hamasa i Hezbolaha, koji se tretiraju kao terorističke organizacije. Ipak će, recimo, bivši austrijski vicekancelar Hajnc Kristijan Štrahe, koji je bio i lider ekstremne Slobodarske partije, podneti ostavku posle emitovanja snimka na kojem nudi razne poslovne aranžamane koje podrazumevaju zloupotrebu vlasti – izaslanici ruskog tajkuna.

Snaga institucija i uspon antiestabilišmentskih partija

Na žalost, bez obzira na spomenute otpore, ekstremizam i fašizam neprestano jačaju i razlike se smanjuju: sve izgleda kao da se negde nešto zauvek izglobilo i ne može da se vrati u ležište. Neke teoretičare ovi procesi podsećaju na dvadesete i tridesete godine prošlog stoleća. Na predstojećim izborima za evropski parlament koalicija ekstremnih desničara pod imenom Evropa naroda i slobode, iako često međusobno suprotstavljenih programa, zajedno nastupa i procenjuje se da može da osvoji ogroman broj glasova, čak do 35 odsto.

Pomalo to zaista podseća na saradnju međunarodnih antikomunističkih snaga između dva svetska rata, ali i na prve parlamentarne izbore u BiH, kada su stranke sličnih, a suštinski suprotstavljenih programa – SDS, SDA i HDZ – vezali nacionalističke zastave u čvor, “budili nacionalna osećanja”, ušli u koaliciju kako bi, je li, pobedili birokratiju i komunistički establišment, pa su se nedugo potom međusobno najstrašnije poklali.

I Evropa naroda i slobode bori se protiv estabilšmenta i želi da, poput Trampa, isušuje razne birokratske močvare. A upravo oni predstavljaju čudovište iz te močvare, koje će nesumnjivo će, ako bude u mogućnosti, pokušati da stavi institucije i slobodne medije pod kontrolu, i međusobno se sukobiti na prvoj krivini.

Nijedna demonstracija, niti jedan javni bunt, niti jedna teška reč protiv ekstremizma nije suvišna, ali ovde je red malo se zaustaviti i postaviti pitanje šta je to zapravo izglobljeno u Evropi, pa bogami i svetu. Gde se nalazi ključ problema? I kako se on može rešiti? Pojednostavljena tumačenja ukazuju na uticaj Rusije i tzv. imigrantske krize u ovim procesima. I to je donekle tačno. Rusija neprikriveno potpomaže ekstremističke pokrete u ostatku Evrope, a imigrantska kriza je zaista poremetila odnose i prouzrokovala jačanje ksenofobije i ekstremizma, bilo to opravdano ili ne. Međutim, pesnik Branko Miljković je rekao – Ako smo pali bili smo padu skloni… Očigledno da nije dovoljna borba protiv ovog, reklo bi se, manje ili više, huliganskog ekstremizma, koji je lako prepoznati i osuditi.

Povratak u Srbiju

Vratimo se opet nazad u Srbiju. I osmotrimo kako funkcioniše režim Aleksandra Vučića, koji je zgodan za antropološku i politikološku analizu jer je stvari ogolio do kraja. Srpska napredna stranka, iako nominalno proevropska, vlada koristeći klasične ekstremističko-fašističke metode: uništava institucije, podržava korporativni kapitalizam koji izrabljuje ljude, koristi paramilitarne organizacije za borbu protiv političkih neistomišljenika, širi nacionalnu mržnju, učvršćuje kult vojske i vođe, ukida medijske slobode i slobodne izbore, partija je iznad države… I pored toga, uspela je oko sebe da okupi široki front političkih stranaka, od ekstremno desničarskih do socijaldemokratskih, bilo da su u otvorenoj koaliciji sa njima ili u tzv. komunalnoj koaliciji. I pored toga, Vučić ima nedvosmislenu podršku međunarodne zajednice. Zbog Kosova? Delimično. Možda i zbog toga što na stolu nekog ministra finansija uticajnih zemalja osvane izveštaj o poslovanju kompanija te zemlje u Srbiji, koji zahvaljujući podršci vlasti i jeftinoj radnoj snazi, ostvaruju poslovni uspeh? I to je jak argument koliko i priznavanje Kosova, koje inače liči na seriju Đekna još nije umrla, a ka’ će ne znamo. I ovde nema prostora za ekskluzivitet.

Dolazimo, naime, do ključa problema i prisećamo se jedne od najskupljih rečenica evropskog kontinenta koju je svojevremeno izgovorio nemački filozof i sociolog Maks Horkhajmer: Ko neće da govori o kapitalizmu, treba da ćuti o fašizmu. I ponovo se vraćamo na Lasla Vegela, koji će utvrditi da građani širom Evrope protestuju, ali često nisu svesni zbog čega, odnosno protiv čega protestuju. A protestuju protiv bezdušnog neoliberalnog kapitalizma koji ukida i privid pravde, i čini da bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

Konzervativni režimi zato suštinski neće imati ništa protiv načina vladavine Aleksandra Vučića, pa će, kao recimo u Austriji, rado sklopiti i saveze sa ekstremnom desnicom.

Kada govorimo o fašizmu, treba imati u vidu da on u suštini nije nikakva huliganska, iracionalna ideologija već da počiva na pragmatizmu i raspodeli moći. Napisano je bezbroj knjiga koje govore o vezama Hitlera i Musolinija sa krupnim kapitalom. Teoretičari će ustvrditi da fašizam/nacizam nikada ne atakuje na kapitalizam, već čini da kapitalistička struktura ostaje nedirnuta ili čak dodatno cementirana. Produktivizam je takođe ono što spaja kapitalizam i nacizam: i jedni i drugi preziru sve što je neproduktivno i slabo. Slabi su sve nepotrebniji, sve bespomoćniji i nesrećniji.

I opet se vraćamo na Vegela, koji kaže da je jasno da kapitalizam nije moguće u ovom trenutku zameniti nekim drugim društvenim poretkom, ali da ga je potrebno pod hitno, definitivno i vrlo ozbiljno reformisati, kako ne bi, produkujući nepravdu i dramatične socijalne razlike, čineći ljude nesrećnim i neurotičnim – proizveo mnogo dublje društvene potrese od onih koji su postojali u bipolarnom svetu.

Iako su mnogi skečevi iz Top liste nadrealista postali naša stvarnost, nemojmo se zavaravati da će ovde biti mirno ako u drugim delovima Evrope postane „vruće“. Nemojmo se nadati da će, kao u nadrealistima, na Baščaršiju pristići izbeglice iz Švedske. Nije bilo velikog rata koji ovde nije imao svoje najdramatičnije oblike.

I ključno pitanje današnjice nije gde se nalazi fašizam, već gde se zapravo krije antifašizam. I da li on nešto može uraditi?

I nisu se ovde ratovi vodili zbog nacionalizma – on je bio samo oruđe, već zbog preraspodele ekonomske moći i stvaranja novih elita koje jesu bešćutne i neljudske, i u svojoj suštini ekstremističke i profašističke.

(Tačno.net)

Login