Kraj 2023. godine prošao je u znaku vandrednih izbora; novogodišnjim i božićnim praznicima prethodila je izborna trka – koja je, kako se barem čini, bila nimalo uzbudljiva i prilično jednostrana. Moglo bi se reći da je apsolutni primat u ovom takmičenju uzeo jedan čovek koji je toliko dominantan, da ostvaruje pobede i onda kada se zvanično ne takmiči.
„Vučić odneo ubedljivu pobedu“ – glasi naslov postizbornih tekstova gotovo svih medija, što u biti i nije istina. Aleksandar Vučić, barem zvanično, nije pobedio ni u čemu i mada znam da ovo zvuči čudno, predsednik Srbije ne samo da lično nije odeno pobedu na parlamentarnim i lokalnim izborima (gde se predsednik uopšte ni ne bira), već čak i stranka čiji je on deo, opet, barem na papiru nije njegova. Nakon, tragedija koje su se desile 3. odnosno 4. maja, ove u biti teške, odlazeće godine, jedan čovek, je kao odgovor na tadašnji građanski protest – onako dramatično, kako samo on ume, najavio odlazak sa čela Srpske napredne stranke. I mada je zaista taj odlazak i usledio, naš dragi predsednik i dalje je zaštitno lice ove organizacije (čini se i mnogih drugih), te deluje da su njihovi članovi; kojih ima preko 700 000 (sumanuta brojka, znam), mahom bivši Titovi pioniri, slike pokojnog Maršala zamenili slikama novog, nešto više pokretnog vođe.
Kako smo došli ovde gde jesmo? Kako je Srbija, koja je kroz istoriju poznata kao zemlja sa ogromnim brojem revolucija i često visokom nivoom građanske neposlušnosti postala jedna od najnedemokratskijih država Evrope? Ovi izbori dokazuju i pokazuju ne samo manjak demokratske svesti, već manjak svesti uopšte. Kada imate državu u kojoj jedna stranka ima bukvalno više od 10% članova cele njene populacije, onda dobijate ovo što smo dobili sad – masu zombiranih glasača, koji jedući sendviče idu na glasanje. I ja njih NE krivim, mislim da je to bitno da se kaže. To nisu kriminalci, nisu elita i definitivno velikom većinom nisu oni sa dubokim džepom. Oni nisu naročito obrazovani, nisu radikalni i prosto nisu dovoljno obavešteni da bi mogli da bilo šta urade van svog stada. Glasači (i većinom članovi) SNS – a su jedan običan, u najmanju ruku prost svet, koji i ne zna za bolje. Veliki deo njih nikad neće koristiti brzu prugu, nesrećno će tim autoputevima doći do mitinga – svojevrsnog tora i definitivno neće naročito putovati, te neće moći da uvide svu svoju nemoć. Jednostavno, staviće ružičaste naočare Pinka, kako bi svojoj vrlo mračnoj realnosti, o kojoj im svest manjka, dodali barem malo boje. Kada se na sve to dodaju malverzacije, dokazani pritisci i sitni interesi pojedinaca – dobijemo ovo – ubedljivu i laku pobedu čoveka koji zvanično ni ne učestvuje na izborima.
Ipak, kako su SNS i njen lider (bivši – sadašnjeg sam morao da guglam) dovoljno poznati posle njihove decenijske vlasti, bilo bi pošteno reći, da oni, barem kako se čini, nisu jedini krivci za ovakvo, kriminalno stanje u političkom opusu. I mada je aktuelna vlast ubila izborne procese u Srbiji, samim izjedačavanjem državnog aparata sa jednim čovekom, onda ih je trenutna, defektna opozicija i sahranila. Kada bi ste prosečnog građanina Srbije pitali o vlasti – dobili biste jedan odgovor (Vučić), dok kada biste ih pitali o opoziciji, dobili biste jednu toliko široku, a opet tako limitiranu paletu odgovora, da biste u najmanju ruku odustali od bilo kakvih alternativa. To je dragi čitaoci, veliki problem. Opozicija su i Marinika i Boško, Tadić, ali i Šešelj, sve sami izlizani političari, aktivni dosta dugo, sa starim, izlizanim i mahom neuspešnim idejama, ako ih uopšte imaju. Moji sugrađani i ja, gotovo da nismo imali priliku da vidimo i jedan pošten i iole pristojan program, koji bi ponudio bar neki uvid u eventualnu, alternativnu budućnost. Moguće da je baš zato ta budućnost i izostala. („Kad se vojska na Kosovo vrati“ i slične, nepotkovane parole ne računam).
Srbija je još jednom dokazala svoju kontradiktornost, tamo gde je diverzifikacija potreba, kao npr. kod političkih programa ili ne daj Bože, novih (mladalačkih) političkih opcija – ona ne postoji. Dok tamo gde je potrebno pravo, smisleno jedinstvo, doživeli smo da u pod istom kolonom nastupaju ljudi koji se verovatno i na ulici ne bi sreli. Sve u svemu, jedna opšta politička kofuzija, koja bi i kod ozbiljinih politikolga izazvala svojevrsna šizofrena cepanja, ali ovo je Srbija, Balkan i ovde je sve moguće.
Na kraju samo ću reći da sam tužan, ali ne toliko zato što je SNS pobedio, već koliko je to lako i jednostavno bilo… nedemokratično. I mada me lično raduje gotovo nestajanje ekstemističkih partija na ovim izborima, ipak ne mogu, a da se ne zapitam; šta će nam levica ili desnica? Pa mi imamo jednog čoveka, koji je sve – i Rusofil i Evropejac, liberal i konzervativac, a ponekad i radikal (ovo poslednje je dokazano). Ipak blaga je zima ove godine, zašto ne bi bili takvi i izbori?
Piše: Darko Mandić
