Kada za jedan grad možemo reći da je zaista velik? Da li se ta veličina ogleda u broju ljudi koju u njemu žive, možda njegovoj finansijskoj moći ili idejama koje dolaze iz njega? Možda je, ipak, broj različitosti svih vrsta taj pravi kriterijum koji definiše ovaj termin.
Kada bismo krenuli empirijski da odredimo ovaj pridev morali bismo posmatrati različite parametre.
Beograd, svakako populacijski velik (barem za balkanske standarde) i kako bi neki rekli, jedina “prava” metropola bivše (i tadašnje) Jugoslavije, zapravo predstavlja svojevrsnu paletu….svega, nesvojsvrsnu za samu državu Srbiju i Balkan uopšte.
U ovom gradu možete pronaći najveće kontraste jedne zemlje – ekstremne desničare, ali i levičare, kolevku verskog fundamentalizma, istovremeno i grad čija je zaista šarolika umetnička scena, iznedrila jednu Marinu Abramović, možda i najpriznatiju umetnicu sa ovih prostora, ikad.
Premda danas recimo Sarajevo važi za “Jerusalim Evrope”, nikako ne bismo smeli potceniti religijske (npr. samo broj muslimana jednak je broju stanovnika Brčkog) i nacionalne različitosti u samom Beogradu, a kada na sve to dodate novopridošle Ruse, Kineze i Kubance (ovo poslednje je i za samog autora ovog teksta čudno) ukupune brojnosti u optimalnoj veličini jedne Podgorice, onda stvarno dobijate nesvakidašnju sliku za ove prostore.
Finansijski parametri, takođe ubedljivo su na strani Beograda; u državi sa posrnulom ekonomijom, gde je standard upitan i sa nikad većom međuklasnom razlikom, ovaj grad, mada svakako ne dobar se trudi da održi “glavu iznad vode”. Tako ćemo zaključiti da je prosečna plata u Beogradu 40% iznad one na Republičkom nivou, a broj investicija je desetostruko veći u odnosu na bilo koji drugi grad u zemlji.
Dakle, premda navijačke parole kažu da je “Kosovo srce Srbije” iz svih parametara može se zaključiti da je to Beograd – ne samo srce, već i kičma i duša ove male zemlje. Možda zato ne čudi najava, zvanično bivšeg gradonačelnika Aleksandra Šapića da će ako izgubi vlast – “Ići da se bije na ulici”.
Ne znam koliko su razvijene borilačke veštine bivšeg vaterpoliste, ali siguran sam da ih u svakom slučaju mi ne bismo ni videli. Iza teških reči i opužbi krije se strah, onaj iskreni, jer prema poslednjim izborima, vladajući SNS nema dovoljnu većinu da sam formira vlast u glavnom gradu Srbije. Izbori su prošli, mnoge koalicije i dogovori su propali, a novog gradonačenika još uvek nema.
U Beogradu postoji jedan lokalni termin “krug dvojke”, često korišćen pežorativno, a ustvari je označavao trasu tramvaja koji je prolazio u samom uskom centru grada. Danas se neretko ovim, u stvari geografskim terminom imenuju ljudi čija su shvatanja nešto urbanija, intelektualnija i kako bi ih desničari okarakterisali “drugosrbijanska” (ekvivalent – izdajnička). Aktuelna vlast često je u negativnom kontekstu okarakterisala ideje najurbanijeg dela, najurbanijeg grada u Srbiji (da ne zamere Novosađani), navodeći ih kao protivne onome što želi “prosečan građanin Srbije” – šta god to značilo. Vidite, ovi izbori pokazali su da te “drugačije” ideje nema samo taj “krug dvojke”, već je aktuelni, gore navedeni bivši gradonačelnik izgubio vlast u svim centralnim opštinama. Kada pogledate mapu rezultata, jasno vidite da je aktuelna vlast pobedila isključivo u prigradskim naseljima, koja se do pre par decenija ni nisu smatrala integralnim delom Beograda. Možda je zato Aleksandar Šapić najavio svoju “novu” bitku za Beograd. Ipak, Beograd je video mnogo borbi, zvanična istorija kaže da je srušen do temelja 44 puta (uz Varšavu i Berlin najviše u Evropi), pa tako, ovu “siledžijsku” retoriku možemo oceniti kao uobičajenu, u životima Beograđana.
Ukoliko bismo pogledali istoriju ovog grada shvatili bismo da uprkos tome što se nalazi u apolitičkom okruženju, ovaj grad često demonstrira političku neposlušnost. Bilo protiv raznih kraljeva, sultana i paša, pa čak i Adolfa Hitlera i pristupanja trojnom paktu (koje su bile prvi zvanični bunt protiv nacizma u celoj bivšoj Jugoslaviji), pa sve do pada Miloševića. Nekako, da se zaključiti da te “ulične borbe” i nisu baš išle u korist aktuelnim sistemima, neko bi rekao čak i da bivši gradonačelnik ne poznaje dovoljno istoriju samog grada koji je vodio.
Beograd je oštećen, ima ožiljke, ali svira najlepšu muziku kroz ritam tramvaja (baš te “dvojke” ) i korake svojih građana. A Beograđana ima i biće ih još, uz već pomenuti Novi Sad jedini je grad koji beleži porast stanovnika. Ukratko, Beograd pripada svima, a opet uspeva da ostane samo svoj i baš u tome ogleda se veličina ovog grada. Ovo je mesto koje je uprkos ratovima (i skorijim i pređašnjim), uspelo da sačuva ideju o tome da smo svi mi – na prvom mestu Beograđani, a Beograđanin je svako ko voli ovaj grad.
Na kraju, dodao bih samo ovo; U istoriji izbora u Srbiji, sve od Kneževine, pa do danas, svako ko je “osvojio” Beograd, kasnije bi nepopravio “osvojio” i Srbiju, ta klica promena menjala je ovu zemlju, a neretko i region – neka tako bude i ovaj put.
Što se tiče samog Aleksadra Šapića, parafrazirao bih jednog mnogo znamenitijeg sugrađanina, Momu Kapora, koji kaže: “Beograđani, inače hrabri ljudi plaše se samo dve stvari: leda u piću i promaje”. Dakle, dragi Aleksandre (ovaj put Šapiću), u našem gradu, naši ljudi, te se ne plaše.
Piše: Darko Mandić
