Bezumlje postaje prosta reč, toliko opšteprihavećna, da u neku ruku, zvuči kao banalna. Ipak, postaje pridev koji vlada i karakteriše srpsko društvo (mada i ostala balkanska, ona saplemenička) toliko dominanto da pretenduje da postane i budućnost, ako je već stvarnost koju svakodnevno živimo. Manjak znanja, što onog naučenog, tako i priučenog, makar polovično napamet savladanog remeti razvoj mladog čoveka, koji bi po svim zakonima (kako prirodnim, tako i legislativnim) trebalo da bude centralna figura svakog društva, pa tako i ovih naših.
Dosta mi je teško bilo da započnem sa pisanjem ovog teksta, u suštini, toliko toga bih rekao, izgoreo u svojoj besedi, da me prosto ozbiljnost situacije navodi na ćutanje, ali ono glasno i prkosno. Rekao bih da je kap prelila čašu sa vodom, ali vode nema, reka nema, vazduha nema, dakle svih onih prirodnih elemenata – nema. Zemlja je prodata, sveta ili ne, prodata je. Hrana je pokvarena, a ljudi su prevareni, izigrani i baš kao i ta zemlja (ili reka), zatrovani – mržnjom, apatijom i najviše strahom.
Ćuti – nemoj ti, ostani kući, ne oglašavaj se – gotovo kao da još uvek živimo u najsurovijim sovjetskim sistemima, gde su bubice postavljane u zidove, te da smo svakodnevno praćeni i uslovljavani. Ipak, realnost nije daleko od toga, naprotiv.
Stranke su postale norma, lažne diplome imperativ, a idolopoklomstvo stil života, u bezumlju neinforisame, neobrazovane i pre svega jedne siromašne mase, kojom se tako lako vlada. Neko je rekao – izađi iz Beograda i vidi kako ljudi žive, zvučivši kao nekakva ptica zloslutnica, vođen mišlju da se u Beogradu ne živi dobro, duboko sam bio zabrinut. Ipak, nekako kako čovek biva zreliji, shvata da su sve te teritorijalne (pa i nacionalne) granice, samo jedan minimalni faktor koji nikako ne bi smeo da podeli ljude u njihovoj zajedničkoj, fundamentalnoj borbi, te tako shvativši da su Novi Sad i Novi Pazar isti, baš kao što bi i Sarajevo ili tragično Cetinje trebalo da budu – istrajni, u zajedničkoj borbi, koja se tiče svih nas.
Korumpiranost, bezakonje i tragična sudbina ove geografske mase koju zovemo Balkan, stvara generacijske traume i lažnu svest o nekakvom “opštem” znanju, bahatom i lažnom, našem ličnom egoizmu, nebeskih naroda, večitih žrtvi, te stalnog upiranja prstom u jednom društvu koje je u suštini zapravo neinformisano i neobrazovano, što dovodi do brojnih posledica, a jedna od najbolnijih je i taj odlazak mladih ili kako bi jedan bh. političar rekao, pre par godina, dovodi do “odliva mozaka”. Upravo taj truli sistem, stvorio je jedan plamen, koji gori i sija u Beogradu, kao svetionik, plemenite i zdrave borbe, generacije koja odbija da bude stavljena u tor, te vođena istim, zastarelim i otucanim aršinima.
U meni se prepliću tuga i bes, frustracija, ali i radost, svestan da je taj stav – Šta mogu ja jedan, ustvari lažan, kao i činjenica, da ja nisam jedini, a još manje da sam sam. Naših ljudi ima mnogo, a volja da se suprotstavimo nekom izveštačenom, prenapumpanom, sistemu je ogromna, nesalomiva i generacijska. Jer ovo zaista jeste borba neke nove, nezatrovane generacije, koja zahteva da živi u jednom bezbednijem, humanijem i lepšem društvu, neopterećena nekim lažnim, nama nevažnim teretima iz prošlosti. Kada mladost jedne zemlje, u tolikoj meri izađe na ulice, kada osmeh i ponos marširaju, vi zapravo shvatate o kakvom društvu (ili društvima) mi govorimo. Jer nisu mladi ti koji su stvarali sistem, već je aktuelni sistem trebao da bude stvaran zbog njih – posao, koji očigledno nije obavljen na pravi način; a i kako bi? U moru lažnih diploma, stranačkog zapošljavanja, konstantnog zaglupljivanja i raznih nakazoidnih oblika života, dostupnim u svakodnevnim medijima, kako očekivati da se išta korisno stvori? Zar nisu stravične izjave tzv. zvaničnika ove tužne i ponižene Srbije o tome kako su se vodili povodom nastalih tragedija? Nije li strašno ćutanje, okretanje glave ili manjak odgovornosti, svih onih, koji bi pred adekvatnim institucijama trebalo da odgovaraju? Ježim se i imam fizičku reakciju na ovu nepravdu i nemoral, a posebno na činjenicu, da zaista postoje ljudi koji sve to odobravaju.
Raduje me, doduše, činjenica da je mladost ustala, da je akademska zajednica ustale, te sve ono što ovo društvo čini produktivnim. Ponosan sam na to što taj “zemljotres” iz Beograda drma ceo region i što je reakcija izazvana, što, ruku na srce, jedino i priliči – jedinoj pravoj metropoli u bivšoj zemlji. Gledam svoje kolege, profesore i drugove u iskrenoj i istrajnoj borbi, koja je, veoma teška, neki bi rekli i donkihotovska, ali nikako uzaludna. U situaciji gde adekvatna opozicija nepostoji, gde se autokratska vlast toliko osilila, te kupila korumpirani deo opozicije, javila se mladost – koja je možda, ishitrena, naivna, neiskusna i sve ono što nosi teret tih godina, ali je – iskrena, dobronamerna i ponosna.
Zato ovaj tekst želim da posvetim njihovoj (našoj), borbi i svim onima žigosanim od raznih političkih struktura. Mili, Pavlu, Davudu, svima onima koji provode svoje najlepše godine verujući u neku lepšu budućnost svoje zemlje, kao patriote, koje je iskreno vole. A posebno bih voleo da pružim svu ljubav i podršku Sonji, mojoj koleginici, kao simbolu svega onog nevinog i stradalnog u borbi za novu Srbiju! Vrati nam se brzo!
Autor: Darko Mandić
