Piše: Darko Mandić
„Srbija se bliži rekordu u broju izbora na Balkanu.” – Glasi uvodna rečenica jednog lokalnog medija, koja kao uvertira uvodi čitaoce u već izlizan pamflet “novih”, vandernih izbora sredinom decembra 2023. godine. Izgleda da žitelji ove, po broju izbora, “predemokratske” zemlje, ponovo svoje građanske dužnosti ispunjavaju u duhu Božićnih praznika, te se očekuje da pored Nove godine, onako usputno, proslave i nove skupštinske poslanike.
Takozvane demokratske promene u Srbiju su došle posle revolucije petog oktobra 2000. godine i smene tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, koji je tada, zajedno sa svojim političkim aparatom napustio svoju poziciju i na taj način omogućio promenu, tako zastarelog režima. Narod u Srbiji, tada nadahnut (bar na papiru) novim idejama odlučno je rešio da se posveti daljem napretku i razvoju, a stari režim prosledi u političku prošlost. Duh nade i želje je odisao probuđenim Beogradom, koji je zaista živeo onu svoju floskulu – „Nije beogradski ne-ići na proteste“. Folusku koja jeste svetao primer i za druge, izmrcvarene gradove regiona.
Ipak, danas, 23 godine kasnije, Srbija i Beograd ulaze u nove izbore, koji su nekako – rekreativni? Anti – demokratski režim, aktivan u doba Miloševića, ne samo da nije nestao, već je danas taj koji inicira izbore. Zvuči paradoksalno, ali onaj režim ili bolje rečeno ljudi iz istog, koji su tako “stoički” podnosili zapadne sankcije, te pretili novim sudom u Ninbergu tadašnjim evropskim zvaničnicima, danas su začetnici (ili bolje reći začetnik) evropskih i demokratskih vrednosti zemlje Srbije. Kako ne bih previše trošio reči o postojećem nosiocu državničkog tereta, inicijatoru ovih vandrednih izbora, koji zbog brige i razvoja za svoju “evropsku“ zemlju neretko spava i po 14 minuta noću, dovoljno je reći – jedan čovek.
Kada biste građane Srbije pitali, šta su za vas parlamentarni izbori (reč vandredni i da ne spominjem), garantujem da biste uglavnom dobili odgovore koji bi gotovo uvek generično u sebi imali jedno ime, tj. prezime – Vučić. U ovom, nedemokratskom i autokratskom viđenju politike leži veliki problem. Aleksandar Vučić sa svim svojim karakternim osobinama, ipak je – predsednik, koji barem po Ustavu, ima određena ovlašćenja. Često protokolarna, činjenično nekad veoma bitna (recimo vrhovni komandant vojske – koliko god zamišljanje predsednika na bojnom polju izgledalo – čudno?). Ipak, svakako, ne izvršna (vlada) i još važnije, ne zakonodavna vlast. Premda nekad delovalo kao sinomim u Srbiji, predsednik nije jednako zakon i to je ono što je osnovno. Baš o toj zakonodavnoj vlasti bi trebalo da odlučuju građani Srbije… Ipak su praznici, pa što u pitanja poput – Gde ćeš za Novu ili koji poklon kupiti? Ne uvesti i ono – za koga glasati?
To pitanje – za koga glasati, mada uglavnom retoričko, može se (i treba) postaviti u jednom veoma dramatičnom kontekstu, mnogo ozbiljnijem i zabrinutijem. Kako smo došli u poziciju da danas, u „predemokratskoj“ Srbiji, sinonim za politiku postaje autokratija – i zašto postojeće alternative izgledaju tako prozirno, slabašno i nekako, staro? Politička diverzifikacija u Srbiji, iako na papiru postoji, čini se, ostala je fosilizovana iz vremena nekih prethodnih režima, a njeni akteri, umesto u muzeju, izloženi su skupštini. Predstojeći izbori čine se preslikani su od onih prethodnih, gde se u prvi planu stavljaju isti (nerešeni) problemi, narod se zastrašuje identičnim floskulama, a zlatno doba je podjednako blizu (daleko) kao i na prethodnim izborima.
Političke promene, u regionu, ne samo u Srbiji su spor proces. Crna Gora je tek posle 32 godine smenila, svog autokratu (i na Zapadu okarakterisanog kao diktatora), najmlađeg Titovog učenika, a u Bosni i Hercegovini se dugo čekala promjena, bar kada je u pitanju Bakir Izetbegović, koji kao da je monarhistički došao na tron svog oca. Ipak, kako Princ od Bosne (Bakir) ne bi bio usamljen u svojoj političkoj doktrini, apsolutni gospodar entiteta Republika Srpska, Milorad Dodik kao neki, tata – medved, čuva svoju pećinu. O prepucavanju nivoa vrtića, na relaciji Plenković – Milanović u „liepoj njihovoj“, ne bih posebno trošio reči.
Dakle, sveopšta (tragi)komedija dominara ovim našim, izmučenim prostorima, a sami izborni procesi, više liče na one Kafkine, te se nekako, uvek vratimo na početak. Čudno je kako su nadanja i ideali, nekada inspirisane generacije, sada pretvoreni u čisto razočarenje i frustraciju, koja biva toliko duboko ukorenjena u jednom narodu, da prosto i od samih izbora, nema nikakvih očekivanja. Dok mladost odlazi, opozicija i vlast nastavljaju svoju lošu predstavu, koju igraju već više od dve decenije, od koje smo svi postali umorni i izmrcvareni.
Srbija, kako bi bar u teoriji trebalo, nalazi se na novoj prekretnici. Ipak, to raskršće u stvari to i nije – politički motivi u zemlji su isti, akteri preslikani i opet smo došli do početka 21. veka, opet je osnovno pitanje – mi ili on, samo što je ovog puta taj „on“, malo viši i manje sed. Možda bi, ipak bilo sasvim u redu citirati Balaševića sa početka ovih “demokratskih” promena – “Krivi smo mi.”
