“Oblak sivi, sakri nebo” glasi jedan od stihova mlade pevačice Anđele Ignjatović poznate još i kao Breskvica, u svojoj novokompanovanoj pesmi “Gnezdo orlovo”. Premda je ovaj naslov asocira na istoimeni letnjikovac Adolfa Hitlera lično, ovde se zapravo radi o nekoj popularno – patriotskoj, etno komponovanoj pesmi koja je, umalo izabrana za prestavnika Srbije na predstojećoj Evroviziji. Važno je da napomenem, da lično nisam protivnik modernizacije, te stvaranja nove muzike inspirisane, u ovom slučaju slovenskom tradicijom, ipak, ono što jeste upitno je sam izvođač (do skora poznata kao neko ko servira isključivo komercijalnu muziku) i oslikavanje njene pojave, u tako “anti – evrovizijski” nastrojenoj zajednici, kakva je ona u Srbiji.
Vidite, lično smatram da bi bilo krajnje nepravedno samu Anđelu okarakterisati u negativnom kontekstu, ali prosto nalazim da je nekako logično zapitati se; Kako je to odjednom devojka, koja je neretko i sama bila žrtva napada (što zbog pirsinga, tetovaža, ali i dosadašnjeg javnog nastupa), postala neko ko simbolizije ono što, navodno, želi da vidi “prosečan” građanin Srbije, tim pre što važi pretpostavka da taj isti “prosečni” građanin ni ne želi da učestvuje na tom takmičenju. Izgleda da ni mi sami često ne znamo šta želimo, zar ne?
Kultura u Srbiji (na Balkanu uopšte) je često nailazila u različitim talasima. Ukoliko bismo krenuli da ređamo hronološki redosled tih kulturnih talasa, ovaj tekst prosto bi bio pretvoren u roman, posebno uzevši u obzir da je sama kultura (pa i ona “popularna”) u suštini mnogo starija od najstarijih granica u atlasu balkanskog poluostrva. Ipak, nesporno je da, zavisno od geopoetičkih, socijalnih i drugih prilika, sama inventivnost i prioriteti kulture su se menjali. Tako ćemo recimo videti da je lokalna kulutura u doba osmanske okupacije bila osetno oguljena i ugrožena, te je bilo bitno uopšte sačuvati ono pređeašnje. Onda su usledili razni ustanci i revolucije, kako političke, tako i kulturne koje su dovele do pojave nekih novih, često ne baš najbolje prihvaćenih pravaca u datom trenutku.
Nažalost, ratovi i razaranja loše utiču na razvoj kulture (i svega ostalog), a na Balkanu ih je bilo i previše, te se neretko dešavalo da se određeni, novi kulturni pravci na Balkanu ispoljavaju čak i vek kasnije (npr. romantizam u srpskoj književnosti).
Ipak, kultura na ovim prostorima je opstala i opstaje, a uprkos često i negodovanju same sredine, ona se i razvija i o tome svedoče brojni primeri. Tako recimo, krajem prošlog veka imali smo pojavu tzv. “novog talasa” u muzici u svim većim centrima bivše zemlje. Ovaj fenomen uspeo je da katapultira muziku bivše SFRJ u zvanično rang najpriznatijih muzičkih scena na svetu, što nije bila baš česta pojava u sredinama poput naše. Nesumnjivo da je i tada taj, globalno prihvaćeniji nastup nalilazio na razne lokalne osude, optužbe i kritike, ali ipak, on je opstajao, razvijao se, te prezentovao sliku neke drugačije, socijalističke zemlje.
Međutim, današnja situacija u Srbiji (regionu uopšte), nalazi se razapeta između često isforsiranih želja za odražanjem tradicije (zvuči paradoksalno u društvu koje često ni ne poznaje istu) i one druge, kontrirajuće sile, koja sve “domaće”, a priori doživljava kao loše i nazadno, te u svojoj lažnoj liberalnosti, automatski ispoljavaju svoju suštinsku zatvorenost prema svemu što nije “moderno”.
Istina se, rekao bih nalazi (kao i najčešće) u sredini. Kultura je fluidna i nema početak, odnosno kraj, ona i kada je repetativna ispoljava drugačije oblike u tuđoj izvedbi. Sam pojam kulture je varijabilan i svi mi “znamo” šta je, a u suštini nismo sposobni da damo preciznu definiciju – i tako treba da bude. Kultura (bilo ona popularna ili srpska) je baš to, univerzalan pojam koji potiče iz nas samih i dozvoljava nama, da na neki nama svojstven način ekspresujemo ili uživamo istu. Lično verujem, da bi bilo potpuno nepošteno, staviti kulturu u neke okvire, makar oni bili i konvencionalni te bih se držao onoga – kome se sviđa, neka gleda/sluša, a kome ne, neka zaobiđe.
Ipak, svestan da živimo u sredini gde je najvažnije ono – “šta ima po čaršiji”, te se privatnost naglašava, ali retko dopušta, kao i da neretko u svemu vidimo nekakve teorije zavere, izdaje i napad na moral i slično, mislim da bismo svi trebali da pokušamo da pronađemo one segmente kulture koji nam se dopadaju i njih uživamo. (Naravno, političku situaciju pokušamo da odvojimo od one kulturne.)
Izgleda da je “oblak sivi” sa početka ovog teksta zaista sakrio srpsko nebo i to u mnogo segmenta, pa i u kulturi. Ali ipak, klica drugačijeg, koje ne mora nužno doneti suštinsku promenu, a pogotovo ne ubiti neki, zdravi duh tradicije postoji, baš kao i ranije. I mora da postoji, jer to predstavlja ono suštinsko bogatstvo jednog kulturnog podneblja, jer baš kao što bi jedan tako “drugačiji” mladi umetnik,
Jovan Živadnović alias Džipsi rekao: Poenta je pokazati šta sve Srbija može biti, a ne šta šta smo navikli da je Srbija, kapirate?
Autor: Darko Mandić
