Koje su granice Balkana i šta je to zapadni Balkan? Pojam nekako nov, pomalo štur i još više upitan. Njegove granice, premda ih političari predstavljaju kao jasne, često izgledaju paradoksalno; pa ćemo tako zaključiti da najzapadnije od zapadnih balkanskih komšija, uopšte nisu deo ovog pojma… Izgleda da Slovenija i Hrvatska izlaze iz Balkana, iako geografija jasno postavlja svoje granice. Ove zemlje, samim tim i njihovi građani, nisu zapadni Balkanci, jel?
Ovaj pojam, kako smo ustanovili, nije baš najjasniji ni onima koji su ga stvorili, šta on ustvari znači za mlade, koji baš i ne žive na najzapadnijem zapadnom Balkanu?
Kako sama obuhvatnost ovog pojma nije baš najpreciznija; Koliko je zapravo velika granica, između samih ljudi, posebno mladih? Koliko je globalizacija, kao “globalni” pojam prisutna i zašto je granice između samih ljudi, još teže definisati i postaviti?
Počnimo od očiglednog; čitate ovaj tekst, verovatno u origanalu (osim ako ga čitate sa Kosova/ iz Albanije), prilično sam siguran da u našoj redakciji niko nije dovoljno dokon da ovo prevodi na sve jezike naših naroda i narodnosti, tako da, zamislite, ne treba vam prevodilac. Jezičku barijeru, doduše, ne bi bilo pošteno otpisati, zbog naših, južnih – “zapadnih” suseda, ali realnost je da ta “barijera” uglavnom ne postoji (ako se neko nađe uvređen, neka ovaj tekst ubaci u prevodilac). Iz samog jezika polazi naša svakodnevnica; komunikacija, rutina, razmišljanje i ono iznenađujuće bitno – muzika. Kada se neki proizvod plasira na nekom jeziku, onda je on dostupan onome ko taj jezik razume, dakle, vrlo često konzumiramo iste proizvode, baš zbog načina na koji su nam oni servirani. Poslednji u nizu primera ovoga su nastupi pevačice iz Srbije – Aleksandre Prijović, koja je oborila sve rekorde, “prodavši” pet Zagrebačkih arena.. Pet. Premda se ne bih usudio da analiziram tekstove mlade Prijovićke, činjenica da je malo verovatno da bi ovakav uspeh, što realno jeste, postigao neko ko peva recimo, na portugalskom.
Kada uđete u medijski prostor bilo koje ex Yu države, (govorim o platformama koje statistički najviše koriste mladi, dakle TikTok, YouTube i sl.) imate osećaj da bivša zemlja, ni nije bivša. “Trending stvari” su gotovo nepogrešivo uvek iste u svakom susedu, neretko se prelivajući čak i na značajno zapadnije, zapadne zemlje, poput Austrije ili Nemačke. Dakle, kulturni, bar “popularno” kulturni, fenomen zapadnog Balkana je izuzetno velik i prevazilazi i ovakve, nejasne granice samog zapadnog Balkana.
Popularna muzika, svakako, nije jedino šta odlazi iz naših krajeva. Ako kod medijskog sadražaja i možemo polemisati, postoje li barijere, ono što je neupitno, jeste da je želja “naših” mladih za odlaskom iz svoje domovine, takođe neupitna. Nedavno sam imao razgovor sa jednim poznatim kosovskim akademikom, kaže – Nemačka ambasada u Prištini dnevno izda sto radnih dozvola. Možda ne deluje mnogo, ali na našu populaciju, to je zastrašujući podatak. Čini se da “svetoj zemlji” i neće biti naročito bitno ko ima kontrolu nad njom, prosto, tu neće niko ni živeti. Situacija nije puno bolja ni u ostalim, više slovenskim, državama. Iz Srbije se godišnje iseli jedan manji grad (ne selo – grad), a BiH, Makedonija i Crna Gora se prilično trude, da ne kaskaju za susedima… Ipak ne valja biti poslednji, zar ne? Mada ipak, u toj disciplini i Hrvatska je postavila vrlo visoke standarde, svetao primer svojim, ne – EU sus(j)edima.
Razlike? Postoje svakako, neke možda malo ozbiljnije – religijske, mada je i tu primetan značajan porast ateizma i agnosticizma kod mladih, a čak i taj fundamentalizam, mada je broj vernika u suštini manji, biva nekako glasniji, opet, u svim zemljama. Jesmo čudan narod, tamo i gde jesmo razčiliti, mehanizmi su nam nekako… isti? Još jedna razlika, jesu plate. Ali ne toliko između samih “saplemenika”, već između njih i nas. Kad kažem njih, mislim na Zapad, ali ne Balkan, već Evropu, koja je toliko “loša” po rečima rusofila ili islamskih fundamentalista. Toliko loša, da bismo svi mi često, ipak negde, bili srećniji da nam deca tamo žive. Zvanična statistika bar pokazuje tako.
Zato dragi moji političari, internet ratnici i vojni analitičari, bez rečnika i pismenosti; Sada dok čekam u redu na aerodromu, tamo gde stojimo svi “mi” neevropljani, imam jednu poruku za vas: Ma koliko bili različiti, ako se ovako nastavi, mi mladi bićemo ipak isti – Ausländer-i, daleko od kuće.
Piše: Darko Mandić
