Tog, sunčanog jutra, 01. novembra, tačno u 10:36 stigao sam u Novi Sad, vozom, “sokolom”, novim “ponosom” srpskih železnica i samo jednim u nizu samoproglašenih hvalspeva domaće politike (jer izgleda postalo je nenormalno, graditi zemlju i imati, eto, barem tu jednu voznu liniju, koja funkcioniše).
Ovoga meseca, premda svakako idem često, nešto redovnije dolazio sam u Novi Sad, tako je situacija nalagala. Taj novembarski datum, služi za obležavanje katoličkog praznika, takozvanih “Svih Svetih”, a sutradan je pravoslavni ekvivalent “Zadušnice”, dan kada se setimo mrtvih. Tog dana pošao sam porodici na grob, potpuno nesvestan, da je izuzetno malo falilo, da pođem na sopstveni.
Volim Novi Sad, grad koji odiše unikatnom energijom, mesto odakle je moja mama i grad u kojem sam proveo izuzetno velik deo svog detinjstva, nekako je uvek bio “moj”. Međutim, potpuno je beznačajno, da li ga neki novinar smatra svojim, širi koncept je u celoj toj priči mnogo važniji, jer bilo je potrebno vreme da prepoznam, da je isto tako “moj” i Niš, Kragujevac, Subotica (kroz koju uskoro treba da prođe taj isti voz), ali i Jablanica, Petrinja i uopšte cela sredina, u kojoj žive ljudi koje smatram “svojim”.
Tog dana sam žurio da se što pre vratim u Beograd, umor i uobičajeni tok života činili su moju motivaciju da samo “odradim” posao zbog kojeg sam došao, a namera da se vratim kući do 13h činila se izvesnom. Zapalivši po koju sveću, očistivši korov sa porodične grobnice, krenuo sam nazad, ka novootvorenoj, rekonstruisanoj želzničkoj stanici u Novom Sadu. Žurio sam, opet ponavljam, nisam imao nameru da se javljam nikome od prijatelja iz ovog grada, već sam, frustriran svakodnevicom, krenuo put kuće. Nešto posle 12 časova, stigao sam ispred stanice, tu negde, ispod nadstrešnice, kada je zazvonio telefon – drugar iz Novog Sada me je pozvao – insistira da se vidimo. Sat vremena neće mnogo škoditi, pomislih, pa svi mi ponekad treba da imamo te, donekle opuštajuće momente. Okrenuo sam se i krenuo bulevarom, put katedrale.
Kako je moj put odmicao, čuo sam neko lomljenje, a ruku na srce, nedugo potom i sirene. U tih, petnaestak minuta, od železničke, do srca Novog Sada, stalo je sve. Ja okrenut leđima stanici, nesvestan ozbiljnosti situacije, neposredno nakon što se ona desila idem na (neplaniranu) kafu, a spasilački timovi, idu ka mestu na kojem sam stajao do pre, jednocifrenog broja minuta.
Mogao bih sad da napišem, kako sam bio svestan i upućen, ali verujte, ni jednog momenta nisam ni slutio šta se zapravo desilo. Stigao sam na tu kafu i nakon, recimo pola sata, telefon je krenuo agresivno da zvoni, svi oni, koji su znali za moj plan tog dana, počeli su da zovu, a prestravljeni roditelji jedva su mogli da smire. Priznaću, premda tada nisu bile poznate sve informacije (te je priča bila da “potencijalno” ima povređenih) – još jedna pala fasada, u sivilu društva u kojem živimo, uzeo sam tu informaciju prilično lakomisleno (tek kasnije shvatio sam koliko je to – prihvanje za normalno, nešto što ustvari, uopšte nije normalno, poražavajuće).
Vreme prolazi i raste napetost. Moja “iznenadna” kafa, koja me je odvratila tog podneva od železničke stanice je ispijena, a u tih “neznačajnih” sat vremena (za koje se, u mom slučaju ispostavilo da su doslovno sudbonosni) kreću da isplivaju nove informacije. Troje mrtvih, pa četvoro, pa da li su deca, ili ne, ovog su izvukli, amputirali mu nogu i sve to sa istog mesta, na kojem sam tako nedavno stajao ja. Jeza, neka životna introspekcija i zahvalnost, baš tom drugu (Ili Bogu), koji me je i sam nesvestan pozvao, bude kod mene istinsko stanje šoka. A situacija nastavlja da odmiče, vraćam se nazad na stanicu. Žute trake, sirene i medicinske ekipe, čine jedan potpuno haotičan pejzaž i eksterijer nečega, što je trebalo da bude namenjeno službi građana.
Prošao je i taj dan, podaci su tu, (oni o žrtvama, o odgovornosti ne verujem ni da će ih biti), moj inicijalni šok, zauzima gnev, potkrepljen istinskim strahom – Da li će to sopstvena zemlja da nas, ovaj put i fizički stvarno ubije? Jer ovo nije nesrećan slučaj, sve i da je “nehat”, u pravnoj terminologiji postoji jedan izraz “culpa lata”, odnosno teški nehat, za koji se krivično pravne posledice izjednačavaju sa samim predumišljajem.
Ovi ljudi su ubijeni, u to više nema nikakve sumnje, ova deca su ubijena, pod “ne”rekonstruisanom nadstrešnicom, čekajući voz… u nigde. Na njihovom mestu dnevno prođe stotine duša, a što bi neko rekao – zamislite samo, da je taj dan padala kiša? Očajan sam, besan, frustriran, ne samo da nas zemlja ne štiti (na šta smo se i navikli), ona nas ubija, ugrožava pravo na osnovnu egzistenciju. Objasnite važnost, “metalnih šipova” ocu koji je izgubio dve devojčice, objasnite “teška stakla” deci, čiji roditelji se vratiti neće, ljudi koji su samo, živeli svoje svakodnevne živote, boreći se za egzistenciju… Tu sam vrlo lako mogao biti ja, ali i ti. Neko nama važan, bitan u krhkosti života, mogao je nečiji nemar, plati glavom. Neki su i platili i više se nikad neće kući vratiti.
Kakva kataklizma i sunovrat, u kojem živimo i što je problematično, svesni smo da u njemu živimo, kako vreme odmiče, obeležavaćemo više dana žalosti, nego što obeležavamo slava.
Na kraju, napomenuo bih da ovo nije samo problem Srbije, jer negde u regionu postoji – “nepostojeći” kamenolom u Jablanici koji ubija ljude, novootvoreni, napukli Pelješki most koji sluti na katastrofu i namera da se izvozi litijum, u društvu koje nije sposobno da napravi jednu zgradu.
Onda je vrlo lako zaključiti – da svi smo mi, pod istom nadstrešnicom.
Piše: Darko Mandić
