To jutro, 3. maja, ostat će zapamćeno kao hladno i sivo… Beograd je ulazio u svoju uobičajenu i haotičnu svakodnevnicu, ljudi su žurili na posao, deca u školu i sve je ličilo na uobičajeni “jutarnji špic”… Svako je gledao svoja posla i malo ko bi obratio pažnju na onoga do sebe.
Ipak, tog jutra, 3. maja, 14-ogodišnji Kosta K., usmrtio je devetoro nevinih. Planski, precizno i vrlo hladnokrvno. Osnovna škola “Vladislav Ribnikar”, jedna od onih sa prefinjenijim renomeom, ostat će upamćena kao mesto verovatno najjezivijeg i najbrutalnijeg zločina u novijoj istoriji Beograda, Srbije, pa i čitave bivše Jugoslavije.
Zločin koji je Beograd i Srbiju stavio u “headline” svetskih medija i duboko uzdrmao već postojeći moralni ponor u kojem se naše društvo nalazi. Kosta, inače odličan đak, lepo vaspitan i iz, na papiru, dobre porodice, puca i ubija osmoro drugova iz razreda, školskog čuvara i ranjava još nekolicinu.
Dete ubija dete… I to iz vatrenog oružja. Ovakva informacija zvuči prilično šokantno, no voleo bih da se zapitamo – da li je to stvarno toliko iznenađenje ili je to samo eskalacija apatije, samoživosti i iskrivljenih moralnih vrednosti?
Beograd je tog 3. maja bio isti kao i svih prethodnih dana. Na televiziji je dominirao rijaliti, članke su popunjavale vesti o raznim starletama i tzv. influenserima. Veliki Tik Tok i YouTube umovi bukvalno su prodavali svoje filozofije života omladini, a oni stariji nudili su svoje moralne vrednosti, često i same otrovane mržnjom i malograđanštinom.
Taj dan je bio… Jezivo isti kao i svi prethodni, već dugo vremena. U zemlji gde je prezentovana slika bitnija od one realne, gde su floskule bitnije od dela i gde zaista važi ono: “Što se morala tiče.. Morala sam”. Niko nije primetio Kostu, finog i dobrog učenika, a i zašto bi? Pa on je “odličan”, čak i nagrade za znanje donosi, kako su neki preneli – bio je bolji od drugih. Savršena prezentacija za spoljni svet, zašto bi se iko bavio “neproblematičnim” detetom? Svi jurimo karijeru, pa moramo i mi doprineti ovoj iskrivljenoj šaradi.
Tako je Kosta, koji je ovde sinonim za čitavu generaciju dece rastao… Okružen izobiljem lažnih i šarenih vrednosti. Naučen da se mačoizam ispoljava pucanjem u streljani, ljubavlju prema oružju – jer tako se pokazuje “snaga”. Pomalo razočaravajuće obzirom da je on posle pucao iz slabosti i očaja…
Vršnjačko nasilje zvuči kao već dobro izlizana sintagma, ono je toliko svakodnevno, da smo već postali potpuno ravnodušni prema njemu. Istraživanja pokazuju da se 4 od 5 dece u nekom momentu susrelo sa nekim vidom vršnjačkog nasilja. To je strašan podatak, pogotovo za zaista limitiranu sredinu poput naše. Kažu da se vaspitavanje donosi iz kuće, a ako je zvanična statistika tačna, onda su naše naše kuće, u najmanju ruku, izuzetno nasilne, osuđujuće i surove.
Baš ta surovost odvela je devet nevinih života u smrt. A odgovornost dijele svi – obrazovni sistem, roditelji, svi lažni moralisti i “trend seteri”, jednostavno, svi činioci društva. Sve i da je dete bilo psihički bolesno, neko je to morao primetiti; roditelji, nastavnici i pedagozi – nisu, sve institucije i građani – takođe nisu, pa ima ko treba da se bavi time. Dete nije imalo nikog, a u očima javnosti imalo je sve. Savršena laž, za savršenu sliku. Možda i nije takav šok, zar ne?
Ovo je tragedija neizrecivih razmera, koja je samo vrhunac beznađa, lažnih vrednosti i povrh svega usamljenosti u kojoj živimo. Tragedija koja je sa sobom odvela osmoro dece, onih koja se roditeljima nikada više neće vratiti. Tragedija koju svakodnevno živimo, samo je tog 3. maja pokazala svo svoje bezumlje. Danas je to Kosta, koji je svoju dečiju nemoć ispoljio na najsuroviji način, dižući ruku na druge. Juče su tu nemoć ispoljili Mahir, Aleksa i mnogi drugi, dižući ruku na sebe. Sve zbog naše nemoći, nemoći da im pružimo sigurnost, pažnju i ljubav. Oprostite nam deco. Oprostite nam našu nemoć.
Autor: Darko Mandić
