“Došao sam da budem s vama, da se ne desi nešto neukusno” – rečenica je koju je izgovorio pokojni patrijarh srpski Pavle uoči masovnog studentskog protesta organizovanog 1997. godine protiv pogubnog režima Slobodana Miloševića. Godine 2025. njegov naslednik – patrijarh (namerno malim slovom) Porfirije – ulizujući se ruskoj službi, govori kako se u gradovima Srbije poslednjih nekoliko meseci događa “cvetnaja” (obojena) revolucija, naravno pod pokroviteljstvom zapadnih službi. Kako smo došli do ovoga? Kako je najveća verska titula, istorijski daleko starija od predsedničke, došla u ruke nekoga ko više predstavlja PR menadžera za verska pitanja vladajuće garniture nego nekoga ko zapravo stoji uz svoj narod?
Nikada nisam bio naročit vernik, te sam učen da “brat je mio, ma koje vere bio” treba da bude stil života, a ne obična floskula. Ipak, smatram da bi crkva kojoj pripada većina građana zemlje koju zovemo Srbija, po pravilu trebalo da stane uz svoje građane, mladost i akademsku zajednicu, pre nego uz kriminalce, robijaše i, naravno, “ćacije” – o čijem ćemo fenomenu ćaskati u nekom narednom tekstu. Prosto sam zgrožen, uvređen, mada ne i iznenađen stavom koji jedan verski poglavar zauzima prema sopstvenom narodu. Ako već, navodno, ne želi da se uključuje u političke igre (u šta, iskreno, mislim da niko ne veruje), zašto bar javno ne stane u odbranu ili zaštitu mladosti, koja već mesecima trpi batinanja, uvrede, pretnje i razne gadosti od strane političkih poltrona?
Sve to ne bi bilo toliko strašno – Rusija, kolevka pravoslavlja (što svako ko poznaje istoriju zna da nije tačno), blaga orijentacija ka desnici (što, uslovno rečeno, često podrazumeva i klerikalizam) – da predstavnik te iste klike, koju predstavlja i sam Porfirije, Dragan Šutanovac (nekada predsednik najveće opozicione Demokratske stranke, a sada glasnogovornik SNS-a), novi ambasador Srbije u Vašingtonu, nije izjavio da iza svega stoji – pazite – ruska služba! I vi sada racionalno postavljate pitanje: koja je to služba i čiji su to srpski studenti “plaćenici”? Kakvi su to, kako bi sam patrijarh rekao, paralelni univerzumi?
S druge strane, kada govorimo o ovom našem, meni jedino poznatom univerzumu, činjenica je da u mojoj zemlji već nekoliko meseci sve stoji – barem tako izgleda. Ambicija, želja, promena, doveli su do kulminacije vremena koje zaista možemo nazvati istorijskim. Prekretnica života, kako mladih, tako i ostatka građana Srbije, donosi nove trenutke u svakodnevici svih nas. Zaista svedočimo scenama koje su u jednom duboko traumatizovanom društvu bile nezamislive, a koje bi, u suštini, trebalo da budu potpuno normalne.
Scene iz Novog Pazara, Kraljeva i drugih mesta svedoče o tome koliko je nova generacija ove zemlje osvešćena, brižna i inkluzivna (naravno, ne računajući izuzetke, poput ćacija) i koliko je malo bilo potrebno da se potisne ono što su huškački politički i verski vrhovi pokušavali decenijama da zasnuju. Izgleda da, kada čovek u sebi nosi prave hrišćanske (ili islamske) vrednosti – poput one biblijske: “Neka kamen baci onaj koji nije grešan” – možemo živeti u mnogo lepšem i ponosnijem društvu (ili društvima).
Ipak, svestan da u tome nema apsolutno nikakve zasluge već pomenuti patrijarh – koga je jedan deo srpskog društva prozvao “Profitije” – jako sam ponosan na tu mladost iz raznih (nekad pomalo potcenjenih) etničkih struktura koje Srbiju zovu domom. Ne smemo zaboraviti da je Srbija, sa posebnim akcentom na Vojvodinu (koja ima šest zvaničnih jezika), zemlja sa ubedljivo najviše različitih etničkih grupa u čitavom regionu. Zato su ovakvi narativi izuzetno važni i prevazilaze okvire same zemlje. Nadam se da to neće biti samo aktuelni trend, već da će i budućnost biti jednako lepa kao slike koje danas obilaze svet. Što se samog Porfirija tiče, postavio bih isto pitanje koje je postavio već pomenuti patrijarh Pavle: „Šta bi tek bilo da se niste zakleli na večnu skromnost?“ Jer ipak – “zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i do veka!”
Autor: Darko Mandić
