Dnevnik jedne tinejdžerke
Moja su ti zadnja dva momka imala senzibilne usne. Eto, šta ću, ja na to padam. A ima ih. Onda je došla korona, svi nabacili maske – i ja nikako da ga nadjem. Onaj prvi mi je rekao da je pao na moj osmijeh. Zube sam sredila, a i vesela sam po prirodi. Ali, došla korona – i sakrila mi osmjeh.
Sad postim. Onda sam skontala da se okrenem očima. Najbolje su crne, one su kul. Moram se na nešto palit. Ali ni ni to mi nije prošlo. Htjela sam, ali ne daju. Proglasili minimalan razmak medju ljudima. Kako da mu vidim oči – na daljinu! Pa, kad biraš izmedju straha da ne fasuješ virus, i želje da nađeš crne oči, izabereš strah. Onda sam se sastavila i skontala. Idem na očale. Ti valjda puno čitaju, znači znaju nešto, ne mogu biti dosadni. Obrazovani, hej. Fakultetlije, mašala. Krenem, kad tamo, magle im se naočale, pa ih drže u džepovima. Ili podigli maske gore, spustili naočale dolje, pa vidiš pola naočala i pola maske, ispod njih. Opet ništa. Kad sam i vidjela fine naočale, vidim plavu masku, crne okvire, sivi džemper. Đe ćeš te boje sastaviti! Nigdje. Seljak.
Opet sam sjela i skontala. Ruke! kako mi to nije palo na pamet. Ruke, one fine duge, znači da im je vlasnik senzibilan, ima emocije, osjetljiv je. To. Ako čisti nokte. A ruke možeš vidjeti i na dva metra razdaljine, ne smeta im maska. I ne magle. Brzo sam se skockala, i krenula vanka. Čvrsto sam odlučila da ću nešto naći. Pa ne možeš bez momka, zar ne? Šta će reći raja? Nema ti ona momka već dugo, nešto nije u redu. Kloni se od nje. Vidim, šetaju komadi, ali vraga, pola ih nosi rukavice! One odvratne, plave, maznuli iz bolnice. A piše da bolnice nemaju opreme. Lažu, samo lažu. Ništa, vratim se doma. Vrijeme posta se nastavlja.
Opet sam sjela pa počela onako logično, ispočetka. Rekao nam profa da tako treba. Kad ne znaš šta ćeš i gdje ćeš, ti fino sjedi, poredaj činjenice, vidi alternative, procjeni greške, ne ponavljaj ih, i kreni dalje. Tako i ja. Logično. Dakle, prvo, usne ne vidiš. Drugo, oči su daleko. Treće, magle im se naočale. Četvrto, ne vide se ruke, nose rukavice. Dakle, šta još nisam probala. Sjetila sam se. Greška, greška! Ruke nisi do kraja istražila. Treba da vidiš kako se rukuje. Ako je stisak čvrst, dobro je. Muško. Ne volim brate one mlitave, kenjkave. Muško mora biti snažno, da te zgrabi, dohvati, uh! Odem da kupim rukavice, kad ono nema ih. Tri sam apoteke našla ali rukavica nigdje. Pisaću tetku u Njemačku da mi kupi. Onda se sjetih da u «Merkatoru» imaju one rukavice, one prozirne, kad biraš kruh, da ne pipaš rukom. Pa krenem da ih maznem. Nema rukavice ni tamo. Pitam prodavačicu, kaže, potrošnja im porasla pet puta. Narod postao kulturan pa ne pipa ništa više rukama. Vratim se kući, uzmem rukavice, kožne, i krenem vanka. Da se upoznajem. Kao i obično, odmah sam eliminirala niske i debele. Našla sam jednog. Dobar, visok. Ima i naočale. Stoji sa nekim mojim jaranom. Krenem da se upoznam, da vidim taj stisak ruke, je li muško ili nije. A on krene laktom. Kaže, sad se tako pozdravlja. Šta ću, vratim se kući. Poludila sam. Ubi me korona, a ni virusa nemam.
Onda sam sjela na klupu u parku. Sama. Izgubljena. Nema više opcija. Kontam, možda neko naiđe. I dođe jedan. Sjede na klupu pored moje. Drži razmak. Sve po propisu. Pa mi krenuli razgovarati. Dovikivali se. S maskama. Vidim on promukao, zadihao se. A i ja se umorila. Onda mi pade na pamet grozna ideja. Zamislim, on skine masku, a ono nema zuba, usne mu one ravne odvratne, oči zrikave. Grozota. Pobjegnem brzo.
Opet se vratim doma i – analiziram. Usne – ne može. Oči – ne može. Naočale – ne može. Ruke – pokrivene. Stisak – ne može se laktom stiskati. Šta je još ostalo? Pogled? Onaj duboki, od koga se smrzneš u glavi, a u stomaku ti nešto zaigra. Ne može ni to, nemožeš se smrznuti na daljinu. Kosa? Frizura? Ne može pola im kosa prljava, a svi zarasli. Brice ne rade. Ništa kosa.
Probala sam i na tinderu. A tamo – fotošop. Ko zna šta su sve popravili, promijenili, obojili. A provjerit ne možeš. Sakrile maske, rukavice, razdaljine. Ništa što si vidjela na Tinderu se ne može provjeriti. Ništa!!
Kontam, što ne izmisle neke prozirne maske pa da ja vidim kakve usne ima i da oni vide moj osmijeh. To bi bila pravda. I da ne moram čekati ljeto. A ne, ovako, sve sakriješ, ništa ne vidiš, ni s kim ne razgovaraš. Ni s kim se ne rukuješ. Samo buljiš u mobilni.
Šta još ima?
Eto sad sjedim doma, gledam Netflix i čekam da dodje ljeto. I kupila sam dvogled. Ako bude ljeta i kupanja, a budemo se morali držati razmaka, ja fino uzmem dvogled. Ne može u vodu sa maskom pa ću vidjeti, kakva su mu usta, ako su senzibilna, moj je. Vidjeću i koje su mu boje oči. Moraće skinuti i rukavice pa ću vidjeti i ruke. Biće u gaćicama, a fala bogu, vidjeću i pločice. I onda? E onda, u juriš. Računam, ima još 60 dana do ljeta, a ja postim već bogme 80. Znači pola je prošlo. Sad će to. Sad će!
Ma kakva korona! Brojim sitno!
