Dok se čeka rasplet aktuelnih dešavanja u Srbiji, te je budućnost (kako ona akademska, ali usudio bih se reći i ona fundamentalna) upitna, pokušavam iz ugla građanina (ne novinara), da sagledam situaciju oku sebe. Nekako, stiče se utisak da se svaki dan u Beogradu (Srbiji uopšte) dešava neki protest ili skup, te se sve doživljava nekako uobičajno, kao da smo sa tim rođeni. Petnaestominutni zastoji se više ni ne dovode u pitanje, a više tragični nego komični potezi vladajućih struktura, opet bivaju nekako – očekivani?
U razgovoru sa ljudima oko sebe, priznajem na samom početku ovih dešavanja bio sam vrlo skeptičan, što i jeste karakteristika mladog čoveka, pogotovo onog koji živi na Balkanu, naviknutog na lažna obećanja, nekakvo moralisanje i žalopoljke. Utisak ljudi oko mene bio je identičan. Ko bi pomislio da će neki nama ne mnogo poznati studenti Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu pokrenuti čitavu jednu lavinu, koja preti da uzdrma ovaj region, kao nijedna u ovome veku. Mislim da ti studenti, baš kao i ja, ni sami nisu mogli predvideti ovakvu reakciju, te ovoliku podršku, koja pretenduje da izazove neko, drugačije stanje svesti. Onome ko nije koračao uz mladost u Beogradu, Novom Sadu, ali i drugim manjim mestima, gotovo da postaje nemoguće dočarati ono šta se zaista dešava. Verujem da živimo istorijski trenutak i ma kako se rasplet završi, pokazan je jedan ispravan put.
Lično sam, što zbog posla, što privatno svedočio jednom, nemalom broju protesta i kojekakvih skupova, te mada su zaista neki bilo veoma impresivni (kao na primer – Srbija protiv nasilja), ovi skupovi su nekako drugačiji; nema pojedinaca, politčkih tzv. lidera i već prepoznatih poltrona, te i oni koji bi i želeli da se istaknu predstavljajući sebe u nekom svetlu, bivaju isključeni (nedavni primer je student FON- a Lazar Stojaković). Ja verujem da to tako treba da bude. Svi oni koji se i pojavljuju u medijima se retko ili skoro nikad ne ponavljaju, a šira publika ima priliku da upozna jedan veći broj mladih, čija lica se možda prvi i poslednji put pojavljuju ispred ekrana. Prilično neobično za društvo u kojem jedan čovek bukvalno izlazi iz frižidera, zar ne?
Izuzetnost aktuelnih protesta ispoljava se na još mnogo nivoa. Jedan od njih je i strpljenje, nenormalno, giganstko strpljenje i uzdržanost – gotovo da ne govorimo o generaciji koja je rasla na vrlo razdražljivom Balkanu. Provokacije su svakodnevne, neke glupe, a neke i vrlo, vrlo opasne. Ne znam iskreno, koliko neko treba da ne ume da radi svoj posao da na simbol krvavih ruku odgovara srednjim prstom, što neko reče – studenti njima indeks, a oni srednjak, svako ono šta ima od škole… Toliko nepromišljen potez da su čak i svi verni poslušnuci, tzv. lojalisti i sami shvatili koliko štete svom rejtingu, da su veoma brzo poskidali te slike i zamenili ih onima od vrhovnog vođe. Kakav fijasko.
Mada takve “egzibicije” vladajućeg režima, te, u najmanju ruku neupućeni, opet nekako tragični intervjui sa njihovih skupova deluju zabavno, postoje i oni besramni, beskurpulozni i doslovno zli potezi, koji bukvalno gaze i vuku mladost po hladnom beogradskom asfaltu. Ne znam kojim rečima bih opisao takve ljude, samo se nadam, da im se ništa zaboraviti neće. Baš kao što ni spavanje napolju u Januaru, anonimne preteće pozive, zatvaranje u autobose i slično, takođe, nećemo zaboraviti.
Ipak, uprkos svemu tome – incidenta nema, nasilnih odgovora, nema, a ona “apolitična”, “nezaintersovana” i “samoživa” generacija ustvari pokazuje ono što kaže i zvanična svetska statistika – govorimo o najobrazovanijoj i najupućenijoj generaciji, koja dobija najmanje novca za svoj rad (naravno, na svetskom proseku). Veliki podstrek za razmišljanje svima onima koji ih (nas) podcenjuju, ali i još veći poziv, svima onima starijima da stanu uz svoju decu i unuke.
“Univerzitetski ustanak” traje već mesecima, nepokolebljivost je ogromna, a nada probuđena. Malo ko je u čitavom regionu ostao imun na ovakve slike, a neki ljudi od javnog interesa dali su svoj doprinos, sportisti, glumci, ali i poloprivrednici, taksisti i ogroman broj građana čuva i čuvaće svoju decu. Mnogo znači podrška iz Splita, Zagreba, Sarajeva, te regiona uopšte, uz opomenu, da nigde u našim krajevima ne cvetaju ruže, te da i sami razmisle o svom angažovanju.
Prepoznavanje ove borbe, posle nekoliko meseci izlazi na videlo, uz sumnjivo ćutanje Rusije, ali i Evropske Unije, ipak sveodičimo nekom, ogromnom, pobedonosnom sindromu, tako da slike iz Srbije zaista u velikoj meri obilaze svet i tek će. Simbol otpora i borbe, možda prve ozbiljnije ove generacije na globalnom nivou, sija kao svetionik – uz napomenu da bismo mi ipak radije voleli da dobijemo dokumentaciju za nadstrešnicu, nego li Nobelovu nagradu. A što se podrške svetskih zvezda tiče… Šta zna karleuša (namerno malim slovom), ko su Madona ili Novak Đoković?
Na kraju samo bih dodao, da se nadam, da će ovi mladi ljudi uspeti da očiste sistem, baš kao što su uspeli da očiste Autokomandu ili parkove u Novom Sadu, baš onako, da ni najmanji komad smeća ne ostane. I da, zna li neko gde je nestao Aleksandar Šapić?
Autor: Darko Mandić
